DR NEVEN CVETIĆANIN: Rezime godišnjice rata u Ukrajini

Rat u Ukrajini će ostati zapamćen u istoriji kao najveći i najznačajniji od Drugog svetskog i Korejskog rata, jer je, kako god da završi, reč o ratu koji će imati posledice po međunarodni poredak. U njemu su sile koje se već deceniju i po nadgornjavaju oko toga kako će izgledati međunarodni poredak u 21. veku otvoreno skinule rukavice i ostavile sve obzire i manire na stranu, sasvim ispravno shvatajući da se u Ukrajini bije bitka za pol-poziciju u međunarodnim odnosima našeg veka.

No, rat ionako nije manirizam, već je to težak i komplikovan račun ljudskih, oružanih i diplomatskih resursa. Prošle nedelje je tačno pala druga godišnjica početka ovog rata, koji je malo pre nje prešao u svoju četvrtu fazu.

Prvu fazu je obeležio ruski napad i napredovanje na jugu i ka Kijevu, gde je element šoka dao neke rezultate, ali svakako ne apsolutne, jer blatnjavi i razuđeni ukrajinski teren ne dozvoljava baš neke kolosalne blickrigove. Drugu fazu je obeležio ukrajinski kontranapad i ponovno osvajanje nekih teritorija, prvenstveno onih kod Harkova, i teranje ruske efektive na levu obalu Dnjepra kod Hersona, dok su se Rusi, po sopstvenom kazivanju, sami povukli od Kijeva kako bi pokazali dobru volju za eventualne pregovore.

Ali ne lezi vraže, ti pregovori nikako da se dese, pa smo ušli u treću fazu rata, koju je obeležilo taktičko šamaranje na sve strane, ofanzive i kontraofanzive, ali na stabilizovanim linijama fronta, koje se nakon ukrajinskog vraćanja pomenutih teritorija nisu mnogo pomerale. Međutim, Rusi su u ovoj trećoj fazi uspeli da naprave određeni „taktički kredit“, prvenstveno uzimanjem Soledara i Bahmuta, taktički važnih gradova, a potom i uspešnom odbranom od ukrajinske kontraofanzive, koja nije dala značajne rezultate, a pre svega nije uspela da ostvari najvažniji strateški cilj – presecanje tzv.

kopnenog koridora između Krima i Donbasa i izlazak ukrajinskih trupa na Azovsko more. Može se reći da su Ukrajinci nakon vraćanja određenih teritorija u drugoj fazi rata imali dobar „slobodan udarac“, doduše, preko visokog živog zida, jer su tada bili u naletu i jer im je tada od saveznika još doticalo dosta oružja.

Ukrajinci nisu iskoristili taj slobodan udarac, ne zato što su glupi i ne znaju da se bore, već zato što je onome ko napada po poljoprivrednom terenu južne Ukrajine bez prirodnih zaklona teže, jer ga onaj koji se brani može dočekati na volej. U međuvremenu je i dotok oružja u Ukrajinu presušio, zbog disputa u Američkom kongresu i evropskog tradicionalnog strateškog cinculiranja, pa je pred Ukrajinom trenutno teška odluka da počne da se utvrđuje i odustane od daljih napada kako bi sačuvala ono što trenutno drži, računajući da napadače može da dočeka na volej baš kao što su njih Rusi tako dočekivali u njihovoj (kontra)ofanzivi.

Tako da je situacija na drugu godišnjicu ovog rata da Rusi sada imaju „slobodan udarac“, doduše, opet preko visokog živog zida. Jer u ovom ratu nema penala, već samo komplikovanih slobodnih udaraca, i loptu će ubaciti u gol onaj koji je bolje udari nekim čudnim felšom kako bi preletela živi zid, koji je još uvek na obe strane solidan, iako su ukrajinski igrači umorniji za skok jer njihov tim ima, pošteno je to reći, od samog početka, „tanju klupu“.